Neodlučan sam

Neodlučan sam čovek.
Mnogo.
I to me tišti.
To mi se ne sviđa, uopšte.
I pokušao sam to da promenim.
Oh, koliko puta sam pokušavao.
Ne vredi… ishod je uvek isti.
Nepromenljiv… ili možda nije.
U redu je kada sam neodlučan za sitnice. 
Hoću li čokoladni ili voćni sladoled?
Razumete, uvek uzmem oba. 
Hoću li pivo ili vino?
Na kraju se odlučim za vodku. 
Ne zato što mi se pije vodka,
već zato što mrzim da me konobar čeka
jer, znam, to ga nervira. Da čeka.
Takvi su ti konobari, uvek nervozni.
I nisu oni toliko nervozni, koliko su trezni.
A možda su, ipak, po prirodi nervozni…
Dvoumim se koje cipele da obujem. 
I to je velika muka
Da li da obujem ” ozbiljne”
ili one ” manje ozbiljne”. 
Zavisi šta želim večeras da postignem.
Istini za volju, želim sve… ponekad.
Ja sam neodlučan i kada cigareta izgori do filtera, 
da li da ugasim ili ipak povučem još dim?
I kada se naoblači, ne znam da li da ponesem kišobran?
I kada se napijem, da li da je pozovem. 
I kada se ne napijem, da li da je pozovem. 
I kada sam mamuran, da li da odspavam…
Gomila pitanja, konstantna tenzija.
Onda, prelomim, doduše na kratko, da okrenem list. 
Zapalim cigaretu, skuvam kafu.
Na papir prenesem sve što skupilo se.
I sve što me pritiska.
I zbog čega me grize savest i počnem:
pozovem je i izvinim joj se što sam ispao nezreo
I seronja, takođe
Ona kaže da nije ljuta i da me razume. 
Ne prekidaj me, molim te- zatražim od nje. 
Dok ona ćuti, ja nastavljam da pravdam se. 
Ne koristim klinačke fore, da sam ja problem. 
I da imam druge ribe, koje na mene otkidaju. 
Pa da zato nisam imao vremena za nju. Ne!
Kažem joj da sam neodlučan.
Da ne znam šta hoću.
Da sam nezreo.
Da sam pička.
Da mi je žao što sam i prema njoj bio.
I da bih voleo da je pozovem nekad.
Samo da malo popričamo,
jer voleo sam s njom da pričam.
Kaže da je to u redu, da nikada nije ni bila ljuta.
Samo da bi mi dala prostora, malo se povukla.
Kaže da je našla ono što sa mnom nije.
Da lepo joj.
Da ne brinem zbog nas, i onoga što među nama desilo se.
Da mogu slobodno nekad da je pozovem.
Srećan, završim razgovor,
sa cigaretom sam odavno.
Popijem kafu, sada već mlaku, do kraja i pomislim kako je sve sjajno.
A onda počnem da se kajem što sam je zvao.
Krenula je dalje, ja stojim tamo gde sam nju ostavio.
Mada, osećam se slobodno
Možda sam ipak ispravno postupio.
Ko zna…
Dogovorićemo se, moja neodlučnost i ja.
Do tada, odoh malo da prošetam.