Voliš

Jutros si ustala u 05h.

Sunce se jedva naziralo.

Usput si navukla pidžame donji deo, jer ipak… ujutru hladno je.

Pustila si svoju, od spavanja, razbarušenu kosu,

ne zato što tako voliš,

već zato što si isuviše lenja da tražiš gumicu za istu.

Skuvala si kafu i sipala u šolju, koju ti je,

više se ni ne sećaš ko, poklonio.

Sela si pokraj prozora i posmatrala… ništa.

I prijalo ti je to ništa.

Samo rosa, maslačak i ti.

I između vas jedno veliko ništa.

Otpijaš prvi gitljaj kafe i misliš

kako bi mogla da odeš da trčiš,

ali ne… isuviše si lenja da bi ujutru trčala.

Ustaješ polako i još nežnije se odvlačiš do gramofona.

Džez, lagan, tih… baš kakav voliš.

Počinješ da se njišeš.

Ti, kao, igraš.

Smešiš se svom srećnom trenutku.

Zapravo, trenucima.

Uživaš igrajući i odavno te ništa nije činilo srećnijom.

Ne želiš da priznaš da je

poslednje što ti izmamilo osmeh, bio njegov.

Volela si kada se smeje,

bez razloga,… tebi.

Volela si da budeš razlog njegovog osmeha,

pa makar napravila i budalu od sebe.

Nije te bilo briga.

Volela si da se zamisli

i da ti bez razloga kaže da si lepa.

Da ga upotpunjuješ.

Da se praviš da spavaš,

dok te on pokriva i posmatra pre svog sna,

da se probudiš zagrljena,

da ti njega posmatraš.

Da ti kaže da si lepa

kada se uozbiljiš i budeš mu drugačija,

da te voli čupavu,

voli na bezbroj načina…

Histerično protreseš glavom,

kao da time pokušavaš da odagnaš misli.

I snagom volje, uspevaš.

Prekineš njihanje, jer si gladna.

Spremićeš vafl, hrskav i vruć,

uz koji ćeš završiti svoju,

sada već, mlaku kafu.

Izaći ćeš na terasu,

iako je još uvek sveže

i zapalićeš cigaretu.

Osećaš se omamljeno,

osećaš se dobro.

Voliš ovaj svet,

koliko god on nesavršen bio

i voliš ljude u njemu

i one koji se ljudima nazivaju.

Voliš.

Voliš kad svi spavaju,

kada si sama u svom spokoju,

kada popiješ vrelu kafu,

i slušaš laganu muziku.

Voliš da šetaš i

da te šeta,

da te čvrsto za ruku drži,

da te zagrli

pre nego zaspiš

i da te mazi kada se probudiš.

Voliš.