Trošne misli tvoje

 O čemu li sada razmišljaš

dok posmatraš ovaj tuđi grad 

kroz prozor ovog iznajmljenog stana?

Ne razmišljaš ti o promeni frizure,

kao ni o promeni rasporeda nameštaja u stanu,

ne izgleda mi ni kao da bi promenila posao…

Šta li se vrzma u toj tvojoj glavi?

Poslednji put si ovako izgledala

kada si razmišljala kojom brzinom se kreću talasi

ako je brzina vetra 40 km/h.

Pretposlednji put si bila ovakva 

kada si pravila planove da kupiš mladunče tigra

i tražila rupu u zakonu kako bi izbegla

plaćanje poreza na luksuz.

Iako si odustala od te ideje,

to ti i dalje nema smisla.

Mada, i dalje te nasmeje kada se setiš

da si htela tigru da daš ime Mrvica.

Pa, kada bi došli iz Elektrodistribucije

da ti isključe struju,

zbog neplaćenih računa,

ti bi pozvala Mrvicu

-Mrvice? Mac, mac?

da dođe, da “pozdravi” goste.

Zabavlja te pomisao na to.

Ono što mene nikako ne zabavlja sada

je tvoj izraz lica.

Izgledaš zabrinuto.

Utučeno, gotovo tužno.

Nisi čak ni primetila da te posmatram.

Čak se nisi ni okrenula, 

što uvek činiš, da mi kažeš:

-Vidim perifernim vidom da me posmatraš.

Zašto me tako gledaš?- upitala bi naposletku

-Kako te to gledam?

-Ne znam. Nekako čudno.- odgovorila bi mi

Ne razmišljaš ti sada, mila moja

ni o Frojdu, ni o Sartru,

ni o Paskalovom ” čovek je trska” stavu.

Ovo nije tvoje lice zabrinuto za orke,

Amazon u plamenu,

ili pak za ozonski omotač.

Iz misli te je prenuo venecijaner 

koji se zanjihao zbog vetra.

-Tebe da kidnapuju i traže otkup, pozajmila bih kolika god suma da je.

Ukrala bih. Znaš to?- obratila si mi se bez ikakve najave

-Znam, isto. Dao bih im sve što ima.- iskreno sam ti odgovorio

-Tu je razlika između nas dvoje, honey. Ja bih dala i ono što nemam.

Mada, ja bih tebi i bubreg dala koliko te volim. Iako sam svesna da nisi zaslužio.

Inače me tvoji ovakvi nastupi ne plaše,

jer znam da si malo luda,

ili kako ti kažeš “strastvena”.

Štaviše, loži me to,

ali sada već brinem.

Počinjem da povezujem stvari.

Ne razmišljaš ti o Frojdu, Paskalu ili Sartru.

Ne razmišljaš o orkam.

Apokalipsi još manje.

Ti razmišljaš o napuštanju.

Ti razmišljaš o porukama 

koje si pronašla u mom telefonu,

koji, kako kažeš, nikada ne proveravaš.

Poruke od koleginice sa posla

koja mi piše da dosadno joj je.

Da možeš, hladna kao leš bi mi rekla

-Idi, animiraj je.

Od one “glupe i nebitne”

kako sam ti rekao,

koja mi šalje “divlje mirise”

koje sam nekada u kafani

da ti sviraju molio muzičare.

Upravo o tome ti razmišljaš. mačko moja.

-Bukirala sam kartu. Odlazim.

Rekla si kao da mi saopštavaš da sutra će kiša.

Imam utisak kao da si mi polomila 

levo plućno krilo.

Priznajem, ovo nisam očekivao.