Sve te to čeka tamo

  Noć je . Sedim pokraj otvorenog prozora, dok mi ledeni vazduh jebe ugođaj. Uglavnom, sve zvuči kao i svaka druga priča ili kao neki loše režirani film, američke produkcije. Jedino što se čuje jeste ono malo lišća što je ostalo na granama, koje šušti kako ga vetar njiše. Razmišljam o svim onim stvarima, koje sam malo zapostavila. Naravno, ne bi trebalo samo da razmišljam o njima, ali nije kao da trenutno mogu da učinim nešto više. Daću više od sebe ovih dana. To me ne sprečava da gledam u prazno. Sine mi tako. Koliko li ljudi baš sad, u ovom istom trenutku, sedi pored otvorenog prozora baš kao i ja?  Čudno, ali baš bih volela to da znam…Koliko li je ljudi baš sada, ovoga trenutka, oduzelo sebi život? Ne mnogo, nadam se. Neki su to učinili u mraku svoje zagušljive sobe, tiho, bez pompe; neki su skočili sa krova nekog solitera, ne bi li se osigurali da se neće oporaviti; neki su bili toliko sebični, pa su pored svog uništili i druge živote, koji su upravljali točkovima pod koje su skočili. Zašto bi neko, uopšte, oduzeo sebi život i koji su to razlozi koji je sateraju uza zid i ubeđuju te da je to ispravno? Nije kao da ne razumem, ali… Teško je kada te stegne sa svih strana, pa te pritiska  kao da je sumo rvač seo na tvoja nejaka pleća. I ne možeš da udahneš, ne dišeš, čini ti se glava će ti eksplodirati i ti ćeš eksplodirati, kao mehur, samo će atomi da se razlete i to je to. Gotovo. Više ništa neće da te boli i da te muči, jer zajebao si taj sistem, sada je lakše, nema te. Nije baš to tako jednostavno. Treba da budeš mnogo velika pizda, pa da dopustiš sebi da se ne boriš. Do poslednjeg gonga, care. Klatiš se dok đavo ne dođe po svoje. A kada dođe… e, i tada se boriš! Tada tek. Kao lav. Kidaš mu kožu sa leđa. Zubima. Ne znam, ja bih tako… valjda. Ustvari, sigurna sam da bih. Ne zato što sam borac, nego zato što sam tvrdoglava. A i malo mi frka od smrti.

   Koliko njih li sada vodi ljubav? Baš sada, u ovom trenutku? Ako bih morala da pogađam, rekla bih… sedam miliona. Da, sedam miiona, upravo tako. Mada, ne vode svi oni ljubav. Neki to rade sada malo grublje, bez ljubavi. Neki su u trojci, možda čak i u četvorci, istražuju, otkrivaju. Neki to rade na terasi, sada, baš sada, dok ja ovo pišem, a neki u prirodi, pod vedrim nebom, neki u kolibi koja je udaljena od civilizacije dva dana vožnje, čini se. Ispred kamina, na podu. Da, to zvuči baš kako treba. Koliko li njih sada siluju, nažalost? Svirepo izbacujući bes koji se tu gomilao godinama unazad. To je bes sa stažom. Tada je metak u čelo dozvoljen. Po društvenoj normi, ne po zakonu. Jesi li se zapitao sada, baš sada, u ovom trenutku isto ovo? Znam da jesi, zato i čitaš dalje. I, kakav je osećaj. Nemoć. To je prvo što ti prođe kroz glavu, stoga i osećaj je sranje. Tamo negde, takođe postoji život i vreme koje teče, i vetar koji divlja kao i ovde, i problemi koji i tebe muče. Tamo negde je neko sada postao roditelj, zakoračio u novu fazu života, dok neko drugi nadvijen nad mikroskopom, okružen epruvetama  pokušava da otkrije lek protiv kancera. Da otkrije život. Drži im bar palčeve, kada ne možeš da im se nađeš. Tamo negde je sunce jače, i ljubav lepše izgleda pored okeana, i zalazak sunca je romantičniji, ali to je sve tamo. To tamo čeka. Biće tu i sutra. I prekosutra. I za mesec, dva, devet,…

  Ovde se stvari odvijaju malo drugačije, ovde je i dalje moj strah od same sebe, ovde je neko zaboravio na dodir pliša i bezuslovnu ljubav pre „Laku noć“, ovde je neko stao. Ovde sam ja koja godinama već ne nosim sat, jer me prestravi ideja o vremenskom toku, ovde sam ja, koja se ujutru ne gleda u ogledalo, jer nema više jutarnju afirmaciju. Ovde sam ja, koja sklupčana u ćošku oćutim žalost, privijem kolena uz grudi i čekam da prođe. Ovde sam ja, koja ću sutra ušetati u novi dan verujući u njega i u to da će mi doneti nešto dobro. Ko zna… možda je baš sutra prvi dan ostatka mog života.