Sreda

Ti otkako si otišao u sredu, ja svakodnevno imam potrebu da ti pišem.
Danas je subota, a i ona je već na izmaku.
Dakle, tri dana ta potreba ne jenjava, tinja, a ja ne mogu tu apsolutno ništa,
osim da je ignorišem, kao što sam ti obećala.
Htela sam ti reći da sam u sredu,
nakon što sam te ispratila preko Sredozemnog mora,
još dugo posle lutala ružnim, od Sunca ispucalim ulicama.
Urezana mi je slika u glavi, ti sa koferima, koji mi govoriš da idem.
Ona i ne boli toliko, koliko suočavanje sa činjenicom
da ti mene nisi voleo dovoljno da bi me zadržao.
To me je rastrglo načisto.
Užasno mi nedostaješ.
Mada, to sam ti mogla reći i u četvrtak ujutru.
Usamljena sam. Najstrašnije usamljena.
Nemam kome da prepričam dan.
Nemam kome da osluškujem srce.
Ni da ga pitam kako je bilo na poslu.
Kao ni da ga glupavo pitam posle istog:
-Pa, gde si ti ceo dan?
Ceo stan miriše na tebe.
Izgleda da nedostajanje ima miris.
Sudeći po gorčini u ustima, rekla bih da ima i ukus.
To moje vukljanje
odvuklo me je u najbliži pab.
Nisu dozvolili da mi čaša bude prazna.
Popila sam više, nego preporučeno.
Popila sam cirozu jetre to veče.
Pila sam da ugušim strah koji me je paralizovao.
Strah da se vratim u stan.
Stan koji će imati sve ono što ja neću.
Tvoje prisustvo.
Lako sam zaspala to veče.
Iznenađujuće lako.
Jesam bila pijana,
ali itekako svesna činjenice da nisi tu.
Zaspala sam sa osećajem da će sve biti u redu.
Odjednom me je preplavio taj osećaj.
Kao da je već sve u redu, bila sam srećna.
Toliku veru sam imala.
Ono što me sada plaši je
što imam i dalje.
To me malo konfuznom čini,
plašim se da to nije samo moja želja,
a ja se, glupača, ponadala intuicija da je.