Rastrzanost

Možda ću okončati na ovoj klupi

jednog dana,

a da toga neću svesna ni biti.

Ustaću sa nje, odšetati u stan pod tuš,

sprati smog sa ovog trošnog tela,

plakati ispod mlaza vrele vode

i čekati da se osušim na vazduhu

dok bosa stojim na mokrim pločicama.

Proklinjaću podočnjake. Opet.

Izdajice!

A lepo smo mogli da odglumimo

da sve je u redu.

Sad opet moram da se šminkam.

Otići ću na posao

i negde pred kraj smene ću se setiti

da sam se zaboravila na klupi.

Da sam do sada tamo već i promrzla.

Da su me rastrgli vukovi.

Da su me očnjacima raskomadali

i da mi sada glođu kosti.

No, dobro.

Biće to dobar naslov u novinama.

Na spomeniku mermernom

uklesaće mi epitaf.

Nešto tipa:

Ovo smo i očekivali.

Nije joj prvi put da zaboravlja sebe.

Više neće.