Sedimo u bolničkoj čekaonici.
Ona trudna, ja ko zna da li ću ikada biti.
Sve smrdi na amonijak iz bolničkog WC-a
i jeftino sredstvo za dezinfekciju.
Pločice su nekada bile bele i svetlo plave.
Čitala sam negde o psihologiji boja.
Zaboravila sam značenje.
Plava znam da ima neke veze sa apetitom.
Pita me zašto sam ovde.
U pauzama između dva jauka, odgovaram joj:
– Pripreme za operaciju.
Gleda me saosećajno.
Kako bi joj bilo manje neprijatno u mom društvu,
govorim joj da jedva čekam,
jer između agonije i smrti
deli me samo neposedovanje oružja.
Pokušavam da se nasmejem.
Sudeći po njenim raširenim zenicama,
očigledno nisam uspela.
Imam utisak da sam joj upravo
istraumirala nerođeno dete.
Ono malo socijalne kulture
što mi je ostalo,
iskoristim da je pitam koji je njen razlog,
iako je očigledan.
Kaže mi da čeka doznake.
Od 11h.
Bolnički sat je pre 25 minuta otkucao 15 časova.
Ovaj sistem je otišao u majčinu.
Kaže mi da joj ne pada toliko teško,
jer u odnosu na ono kada je čekala
da joj ustanove spontani pobačaj,
ovo joj je sad ništa.
Počinjem da plačem.
Ne znam da li plačem zbog nje
ili zbog sebe.
Izvinjavam joj se,
ne znam ni ja zbog čega.
Pripisujem to jakim bolovima
kao i energetskom propadanju (…)
Govorim da biće sve u redu.
Da uvek bude.
Nisam sigurna kojoj od nas dve se obraćam.
Be First to Comment