Ne sećam te se

Nije kao da te se sećam.

Nije kao da ne mogu bez tebe.

Mogu.

Ostale su samo tvoje reči

i one negde u vazduhu lebde

malo me u obavljanju svakodnevnice ometaju

ali, vrlo brzo se osvestim i otresem ih

pa, izgleda kao da nikada nisi ni bio tu

što je dobro

zapravo, vrlo dobro.

Smeta mi tvoj osmeh,

jer njega se, nažalost, sećam jasno

i tvoja meka koža

sa kakvom se kasnije nisam susrela

i tvoje ruke

koje su me štitile

čak i onda kada za to nije bilo potrebe.

Smeta mi i to što nikako da se naspavam

jer sam, opet, u mraku prestravljena

I što niko ne ume da me grli kao ti

pa, svakog posle tebe moram tome da učim.

Sećam se i načina na koji smo razgovarali

onako, kao odrasli

iako smo, u suštini, nespremni balavci.

Nervira me to što kada uspem da zaspim

budim se u toku noći

u vreme kada si me zvao

Što kada mi se nešto desi mahinalno uzimam telefon

ne bih li ja zvala tebe.

Tu se zaustavim.

Ne mogu to da uradim

Nervira me što se sećam kako je kada si nežan,

čini se, samo prema meni

zatreperim i naježim se od toga

ali, kažem ti, tu se ošamarim.

Sećanje me ubi, ono kojeg se, kako tvrdim, ne sećam

ono koje sam potisnula, ono koje nemam…

Istina je da te se ne sećam. Zaista.

Dobro, malo.