Nazad u grad

Teškim, tupim koracima dovukao sam svoje,još teže,telo nazad u grad.

Sunce se tek na istoku naziralo.Preko ramena sam mu uputio jedan pogled, takođe umoran, nehajno. Jutro je bilo sveže.

Zavukao sam svoje, od strepnje promrzle, šake u džepove svog crnog, odveć ofucanog, kaputa i u njima pronašao nadu, koju si pred moj odlazak, krišom, u iste tutnula. Uspeo sam da se nasmešim. Toga nije bilo već neko vreme. Nema više sreće u meni, otkako nemam za čim žudeti. Nema ni želja. Ni vere, ni veselih boja, tuge, ni sna…

Sve sam negde na putu izgubio. Ostali smo samo moje loše odluke i ja. Propalo se teturamo po napuklom asfaltu, pod kojim se nalazi ko zna šta, pod kojim su, možda, sahranjeni neki veliki umovi, propali književnici, neostvareni umetnici,ostavljene žene, muškarci koji su ostavljali iste, siledžije, ubice, nečiji snovi, nerođena deca…Zagledam se u naprslinu i razmišljam koje su to stvari koje su mi pre pričinjavale radost i izazivale, davno zaboravljeni osmeh na mom, od nezadovoljstva izboranom, licu. To si bila ti i sve tvoje.Zvao sam te sinoć, jer danima unazad mislim na tebe.Zvonilo je nekoliko puta, onda si se javila. Počela si da plačeš glasno.”Smiriće se.”-mislio sam, a kada nisi , onda sam glasno počeo plakati i ja.