Kad mi se ćuti, ćutim

Kad mi se ćuti, ćutim.

Nije do tebe, draga, samo…

Ćuti mi se.

Ne vidim čemu čuđenje…

Ne priča mi se. Kraj.

Nema razloga da progovorim, jer ja, draga

Nisam neki intelektualac

U suštini…

Ćuti mi se. I ja ćutim.

Toliko mi prija da čak ne čujem

Dok drugi govore.

Mada, nikada se nešto pametno ni ne govori oko mene.

Sve same gluposti i laži,

Samo da se dangubi.

A ja sam ti umoran od koještarija.

Imam prve bore već,

Nemam za to vremena.

U ovim godinama, malena,

Želim samo mir,

Da ćutim i volim.

Da voljen budem.

Ta valjda sam zaslužio toliko…

Vidi… razmisli o toj ljubavi

Je li ti do toga ili bi samo avanturu?

Ako želiš avanturu, onda me se okani

Nisam toliko nezadovoljan sobom

Da bih se zadovoljavao površnim stvarima.

Ne prijaju mi te instant emocije

Čovek sam, pobogu!

Želim da volim jako

Želim da budem iskreno voljen

Ti luduj po gradskom dimu

Dokazuj se pred drugaricama

A kad se vratiš sama kući

Sama kroz zimu

Videćeš šta si ispustila.

Elem, da se vratim tišni

Koju si ukrala mi na tren

Ćutaću dok se ne smrkne

Dok ne legnem

Dok ne ustanem.