Traženje smisla i ostali ekstremni sportovi

Ona je sedela dijagonalno preko puta mene

Za šankom.

Razvlačila je žvaku jezikom praveći balone iritantno.

Ja sam razvlačio burbon niz grlo

peti po redu.

Ili šesti, nije ni bitno

s namerom da se ne fokusiram na svoje misli.

Ubedio sam sebe, ili je to ipak uradio burbon

da sam spreman da krenem dalje.

Da sam zaslužio nešto novo.

Čime sam zaslužio nisam bio siguran,

ali to sada svakako nije bitno.

Prišao sam joj sa pričom da je posmatram 45 minuta.

Da se pitam koliko ima godina.

Čime se bavi i koji su njeni demoni,

zbog kojih pije već treće veliko pivo

otkako je u lokal ušla.

Uputila mi je umoran pogled.

Pogledala u čašu, pa u svoje

premršave prste.

Video sam da se koleba.

Da li da mi odgovori ili da me odjebe.

Video sam da ima zelene oči.

Ili su ipak sive. Nisam siguran.

Ovo prigušeno svetlo nije mi saveznik.

Ni meni, a ni mojoj dioptriji na blizinu.

Imala je kosu boje meda. 

Izbledelu od sunca, laički bih rekao. 

Da li oduvek ima tu frizuru nisam je pitao

da ne bi pomislila da sam peder ili njuškalo. 

Kaže da je pre par dana stigla iz San Franciska. 

Da je još uvek muči džetleg. 

Ali da joj to nije najveći problem u životu. 

Kaže da je došla da pokupi 

ono što je od nje ostalo. 

Pitao sam je šta je ostalo. 

Rekla mi je, pored knjiga i bižuterijskog nakita, 

prašnjavi snovi i stari dnevnici. 

To mi je bilo čudno. 

Pomislih da je uvrnuta. 

Prstenom koji je nosila na domalom prstu

lupkala je po krigli, sada već nervoznije. 

Toliko žustro, da se krigla zatresla

i napravila penu na pivu. 

Ništa je nisam pitao, 

osetio sam da nema potrebe da pitam

jer je ona imala potrebu da priča. 

Kaže da je malaksala. Ne od vremenskih zona, 

već od života. 

Kaže da ima jaku potrebu da bude žensko. 

To nisam najbolje razumeo, priznajem. 

Nisam hteo da pomisli da sam panj, 

pa sam nastavio da ćutim. 

Kaže da joj fali muška figura. 

Da joj ne treba oslonac, već partner. 

Za oslanjanje imam svoju intuiciju, 

nema ko da me zagrli na kraju dana- reče. 

Nema ko da me ljubi za laku noć 

pokriva kada se otkrijem, 

nemam koga da psujem kad uđe u kupatilo pre mene,

a ja žurim na posao. 

Nemam sa kim da menjam raspored u stanu

kada mi dođe da to uradim. 

Nemam kome da spremim pitu sa višnjama. 

Krompir pire i grilovano meso. 

Nema ko da vidi moju suštinu. 

Nemam sa kim da ćutim. 

To je možda najbolnije. 

Mogu sama da dovučem preteške cegere sa pijace. 

Da zamenim ulje na autu. 

Takođe i sijalice. 

Teglu mogu sama da otvorim. 

Mogu sama da otputujem na drugi kontinent.

Da po aerodromu vijam izgubljene kofere. 

Ako sve to uradim sama, 

usput ću izgubiti sebe. 

Onda neću imati sutra šta da ponudim. 

Šta ti možeš da mi ponudiš, a da ja to nemam? 

U ovom polupijanom stanju 

ovo trežnjenje nisam očekivao , priznajem. 

Najgore od svega je što sam u stanju da se zamislim. 

Ona me gleda prodorno ovim njenim očima. 

Čeka odgovor. 

Ja sam nem. 

Jbt, reci nešto! 

Jezik mi se vezao. 

Mozak mi je toliko otupeo

da ne mogu sklopiti prostu rečenicu u sebi. 

Ona ne završava pivo. 

Uzima svoju jaknu sa stolice i oblači je. 

Osim jednog umornog osmeha

ništa drugo nisam dobio od nje. 

Zatvara vrata za sobom. 

Posmatram je kroz izlog

samouvereno zaustavlja taxi i odlazi. 

Meni je potrebno piće. Opet. 

Meni je potreban šamar. Opet. 

Razmišljam i dalje o njenom pitanju. 

Ako ona uradi sve sama, ona nije nežniji pol. 

Ako ona uradi sve sama, 

muškarac joj nije potreban. 

Šta onda mogu da joj ponudim? 

Samo sam hteo da jebem večeras, 

ne da razmišljam o savremenim odnosima. 

Kako sam dospeo ovde zaglavljen? 

Osećaj sigurnosti!! – setih se

Možda je to želela da čuje.