Saputnik

Sedim na litici.

Planine i nerava.

Zurim u beskonačno.

Oči su mi pune.

Glava ništa manje.

Shvatam da sam postala

rob svoje slobode.

Sloboda je neman.

Uvek gladna.

Ako je ne hraniš,

poješće te.

Moju slobodu materijalno ne zanima.

Plaćam je samoćom.

Ćutimo.

Ona prekida tišinu.

Bubnji mi u ušima.

Eho mi odzvanja:

-𝘔𝘢𝘤𝘰, 𝘷𝘪𝘥𝘪š 𝘬𝘢𝘬𝘰 𝘯𝘢𝘮 𝘫𝘦 𝘭𝘦𝘱𝘰 𝘰𝘷𝘢𝘬𝘰? 𝘝𝘪𝘥𝘪 𝘥𝘰𝘬𝘭𝘦 𝘴𝘮𝘰 𝘴𝘵𝘪𝘨𝘭𝘦, 𝘩𝘦𝘫.

 

Govorim joj da odjebe!

Tobože se uvredila.

Govorim joj da mi je muka.

I da imam nagon za povraćanjem.

Da sam pred “pregorevanjem”.

Da neću sa apstraktnim saputnikom

da delim život. 

Da sam iscrpljena.

Da idem na Bali bez nje. 

Muk.

Strepim.

Pretvara se da je povređena.

– 𝐄𝐦𝐨𝐭𝐢𝐯𝐧𝐚 𝐩𝐨𝐥𝐮𝐩𝐚𝐧𝐨𝐬𝐭 𝐭𝐯𝐨𝐣𝐚 𝐬𝐭𝐯𝐚𝐫𝐚 𝐦𝐢 𝐚𝐧𝐤𝐬𝐢𝐨𝐳𝐧𝐨𝐬𝐭. 𝐃𝐚𝐣 𝐝𝐚 𝐭𝐞 𝐳𝐚𝐠𝐫𝐥𝐢𝐦- govori

 

Sedimo na litici.

Planine i nerava.

Zurimo u beskonačno.

Moja sloboda i ja.