Beograd

Beograd. 

Merna jedinica za nevaspitanje. 

Grad sa najvećom koncetracijom

nezadovoljstva i nadrkanosti

po glavi stanovnika.

I to onih doseljenih. 

Možda su pobegli iz sela, 

ali od kompleksa i nebitnosti ne uspevaju. 

Stojim na autobuskom stajalištu.

Stampedo ljudi.

Svi nešto čekaju.

Neki poruku, neki platu,

neki vikend, neki smrt.

Ja čekam prevoz. 

Znam gde treba da idem.

Za promenu, znam i gde sam.

Ovoga puta ne znam koji kostur

od tzv autobusa treba da “uhvatim”.

Napolju je 4°.

Nešto rominja. Kiša, valjda.

Razmišljam o socijalizmu. 

Tresem se kao da imam

Parkinsonovu bolest.

Ako izumem to što imam prehladu,

cistu na jajniku,

koleno koje iskače iz ležišta,

predmenstrualne simptome,

i jaku želju da se izvrištim,

ništa mi (ni)je. 

Pored mene je gospođa

sa polomljenom desnom nogom. 

Oslanja se na štake. 

Znam da bi trebalo da sam empatična, 

međutim iz nekog razloga ne saosećam. 

Pomislim da sam otupela od hladnoće

i kilometarskog pešačenja današnjeg. 

Stiže autobus. 

Konjarnik mu je krajnja stanica. 

Meni to, naravno, ništa ne znači. 

Pitam gospođu ‘Vuk Karadžić wanna be’ :

– Izvinite, mogu li ovim autobusom stići do Zelenog Venca? 

Sa grimasom zajedljivom,

kao da nešto smrdi,

cinično mi odgovara:

– Ha! Šta sve neću da čujem?! Naravno da ne možeš. Odakle ti ta ideja, molim te?! 

Ulazi u autobus za pičku materinu,

odbijajući pomoć maloletne dece.

Ja ostajem.

Shvatam zašto mi nije probudila empatiju.

Ne grize me savest više.

Nije me grizla čak ni kada sam za njom, u sebi izgovorila

– M’rš u kurac! Crkla dabogda!