Zatim osetiš jedno veliko ništa

On kada je otišao

nakon što mi je rekao da nisam ta

i da želi da bude sa drugim devojkama,

ja sam ostala da sedim sama 

između četiri narandžasta zida.

Osvetljene samo lampom, posmatrala sam ih

razmišljajući da bi trebalo da ih okrečim

i raspored nameštaja u sobi da promenim.

Jbt, vidi paučinu u ćošku!

Mora da sam je juče preskočila

kada sam pajala istu.

O čemu ja to razmišljam?!

Zar ne bi trebalo već da zakažem frizera,

upišem kurs jezika,

ili grnčarenja?

On kada je otišao vreme je sporije teklo.

Sporije, nego inače.

Ja sam čekala.

Danima posle toga sam samo čekala.

Samo sam za to i bila sposobna.

Šta sam čekala

ne bih znala sa sigurnošću reći.

U suštini sve se svede na to da čekaš

da prestanu da te bole kosti, nervi i krv.

I prestanu vremenom.

Da je prestalo da boli

znaš kada počnu jagodice na prstima da ti bride.

Da li prestane od nikotina

od alkohola

od kofeina

ne bih znala.

Neko pametniji od mene sigurno to zna.

Samo znaš da je prošlo.

Jednog jutra se samo probudiš i…ništa.

Jedno veliko ništa.

I to ništa u tom trenutku ti je sve.