(ne)mir

Zvao je juče.

Posle četiri godine nejavljanja.

Neočekivano skroz.

Kaže sanjao me je.

Laže.

Čuo je da sam se vratila u grad.

Pita me, kao usput, imam li nekog.

Imam- slagah

Reci mu da bude dobar prema tebi- poče se busati u grudi.

Možda se i ne busa,

ali ga ja takvog zamišljam

dok ovo izgovara.

-Reci mu da te čuva.

Nemoj da bude glup

Kao što sam ja bio.

Znaš, nisam ti verovao da ćeš otići.

Mislio sam da su to tvoje prazne pretnje.

Volela si me, jebote!

Šta se desilo?!

Slušam ga šta mi govori.

Ne prekidam ga. 

Prestala sam odavno da ubrzano

pumpam krv zbog njega.

Pogledam na sat.

Kasno je.

Ili rano. 

Zavisi kako posmatraš.

Meni se ne spava, svakako.

Mogu ovaj razgovor da završim.

Iskreno, ja sam svoj život usrala

nema gde više. 

Ne vidim razlog da se ne userem

i u njegov sad.

– Šta se desilo, pitaš me.

Desilo se da mi je bio

pun kurac svega.

Desilo se da si me shvatao neozbiljno.

To što sam te volela do krvi

nikada nije značilo da moje strpljenje

nema rok trajanja.

Moju toleranciju si podrazumevao.

Tebi se desila druga devojka,

meni se desila druga ja.

Tebi se desio Bombay

meni Bensedin i od lipe čaj.

Sve se svelo na sex, dragi moj

a meni je sve sem sexa falilo.

Desilo se da sam se umorila.

Iscrpljena sam bila.

Umorio si me.

Počeo si da me praviš ljubomornom,

a ja zaista imam kratak fitilj za to.

Prestao si da me poštuješ.

Prestao si da budeš duhovit. Meni.

Shvatila sam da

kako ti posmatraš druge devojke

i drkaš na njih

tako neki drugi muškarci drkaju

misleći na mene.

Nisi nezamenljiv.

Savršen još manje.

Prošao si me. Više ne boliš- završila sam

Nikada neće saznati da proživljavam isto.

Da se borim opet sa istim demonima.

Da je sada gore.

Da me boli do kičme.

Da se ceo moj univerzum

raspršio u zvezdanu prašinu. 

Da ćutim. Odbrojavam.

On ćuti sad.  Teško diše. Razmišlja.

Ja, sa druge strane žice

nemam o čemu više da mislim.

Moje su misli otupele.

Jedino britko je ova avionska karta.

U jednom  smeru.

Ona seče.

Ona je moj beg iz ove

zone (ne)komfora.

Krajnje je vreme

da se probudim pored nekoga

ko će mi nasmejan poželeti

dobro jutro.

Nasmejan, jer se baš on

budi pored mene

a ne neki drugi muškarac.

Jer baš on vodi ljubav sa mnom

a ne neko drugi.

Vreme je da se probudim

pored nekog

ko ništa više neće tražiti

od ovog kišovitog nedeljnog jutra,

jer je baš ovaj trenutak dovoljan.

Od njega ću tražiti samo da me voli.

Dovoljno jako da me nikada ne povredi.

Da me čuva. Da me drži za ruku.

Da donese vruć hleb iz pekare

kada se pijan bude vraćao kući.

I jogurt.

Da mu kuvam supu protiv mamurluka.

Da mi drži glavu

kad ja pijana budem povraćala.

Da sa mnom prošeta.

Makar ispred zgrade.

Prekidam vezu. Spava mi se.

Kasno je.

Ili rano.

Zavisi kako stvari posmatrate.