Prolaznost

Kako su ispunjeni tvoji dani?

Pitam tebe, učmali čoveče.

Da li si srećan kao lani?

Vršiš li i dalje preispitivanje?

Da li ti fali da srećan budeš,

steže li te u grudima teskoba?

Da li izađeš međ’ ljude vani

i razgovarate o smislu života?

Ja idem na ples. 

Usavršavam jezike. 

Krećem se na silu,

samo da ne pokleknem.

Ja grabim ovaj dan, 

strepeći od sutrašnjeg.

Mada, dani nisu toliki bauk

koliko noći, kad sve utihne.

I vreme je protiv mene. 

Sumorno, učmalo… 

Baš kao ti. 

 

 

I kada sutra budeš ljubio drugoj čelo, 

mirisao kosu i pokrivao u snu, 

znaćeš da sam na njenom mestu bila, 

da sam se uvukla u pore i sobu. 

Da sam se uvukla u brodski pod, 

u staru škrinju pored kreveta, 

da sam se uvukla u dušek i jastuk

gde sam sa tobom svršavala. 

Da sam i u sijalici, 

koju sam jedne srede zamenila, 

da sam zaglavljena u tuš kabini, 

gde i moja kosa opala.

Da sam u prvoj fioci

gde ti je uredno složen veš 

da sam, takođe i u trećoj

gde čuvaš mojom rukom pisane poruke.

Da sam ti u arterijama, 

glavi i plućima, 

da sam ti među prstima,

u kosi, 

u nozdravama.

Da znam da lažeš kao pas, 

kako spavaš, kako dišeš

da znam kako ti srce radi

da znam zašto izmičeš.

Da znam.