Tužan će biti taj dan

Ja da znam šta je to što hoću
Odavno bih imao to
Odavno bih uzeo svoje želje u krilo
I popričao sa njima šapatom
Moraš šapatom, da ih ne uplašiš.
Krhke su te želje moje
Kao procvali maslačak
Čim je vetar malo jači, a on utihne.
Razgovarao bih sa njima ozbiljno
I pitao ih ono najbitnije:
Hoću li biti srećan kada se ispunite?
Rekle bi: “ Možda.“
I da nije sigurno
A ja bih ih spustio na prašnjav pod
Zatim bih otišao.
Otišao bez cilja i želja
Daleko odavde
Da me grle neke druželjubive žene
Da me ljube dok mi usne ne zabride
Da me vole kao da im je poslednje
Da me ne pitaju šta mi je.
Šta mi je?
Šta mi je kada grizem usnu
I trljam oči da ne bi zasuzile
Šta mi je kada nervozno sa čela sklanjam kosu
I lomim prste dok me ne zabole
Šta mi je kada zamiriše bagrem u maju
I vruć kolač sa bademima.
Šta mi je sa cimetom i dinjama.
Šta mi je kada čujem fado
I zamišljeno posmatram ljude kako plešu
Da se u društvu gledaju kradom
Bože, šta radim? Gde grešim?!
Nisam ti srećan odavno.
Mada, nisam ni tužan.
Onako sam… ravnodušan.
Smucam se oko tvog postojanja, kradom
I kada nisam tu, tu sam.
Tu sam kada spavaš i buncaš u snu
Tu sam kada misliš da te ne volim
Kada se varaš da volim neku drugu
Tu sam kada igraš uz fado
I plačeš u mraku
Tu sam kada govoriš o socijalizmu
I o žrtvama tifusa
Kada se potreseš zbog priče o raku.
Kada pakuješ odeću za Crveni Krst
I tada sam tu
Popodne, uveče, u toku noći, ujutru.
Kada me zoveš, tu sam
Samo se ne javljam
Telefon zvoni, a ja oklevam.
Ne znam šta hoću…
Nećeš me više zvati, znam te ja.
Probala si nekoliko puta
Za još jedan si umorna.
Tužan će biti dan kada budem shvatio
da sam te prošao
Da bez mene si savršeno srećna
Da si zaljubljena u drugog do krvi
Da mi se više ni lika ne sećaš.
Tužan će biti taj dan.